субота, 16. јул 2011.

Ničija - Jelena Markovic


Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš – dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?

среда, 13. јул 2011.

Matija Beckovic - Nas dvoje


Ako jednom staviš na gramofon moje srce,
Čušeš ono što sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji,
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?"
Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
Govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve što sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla žicom do tvojih usta
I telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
Kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu,
Kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu,
Kao što je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
Oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porušenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu da učinim za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
Hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.
Sve što je rečeno o budućnosti,
Da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom,
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
I nikome ne želim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naživeo!
Dižem primitivnu buku kao što sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
Neka niše drveće koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
Neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoće,
Neka se slonovi uvuku u mišje rupe!
Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
Neka najjači glasovi sruše sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kiše, “Neka sve ostane čisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te više voli!”

Vasko Popa - Pre igre


Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja
Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do na vrh samog sebe
Odakle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora
Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ostane
Taj igra

Vasko Popa - Posle igre

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema
Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj s čela obriše
Ni čela nema
Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca
Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema
Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam

четвртак, 24. фебруар 2011.

Десанка Максимовић: ПЕСМА ЗА МЕНЕ, ПЕСМА ЗА ТЕБЕ


Потребно ми је много сунца,
и то и ноћу, једно да ме сусреће,
једно да за мном светлост баца,

у понору једном дубоком,
једно да носим у руци
кад од јада не видим прст пред собом.

Потребно ми је много нежности,
и то сваког дана, и много од милоште речи;
потребно ми је примирје:
између срца и сећања
између неба
и бола који пред њим клечи.

Потребна су ми добродошлицом озарена
лица многа,
и то сваког трена,
потребан ми пријатељ и то што већи,
потребни су ми мостови висећи
преко мржње,
преко неспоразума непремостивога.

среда, 23. фебруар 2011.

Милош Црњански: СМИРАЈ


Сетим се, како су, у љубави,
драги први дани.
Како су руке топле,
кад се очи следе,
прелетајући оне кутове блед
око усана.

Што дрхте, проткани
мутном тишином,
у којој су осмех и туга помеш
несигурно и тамно.
Клатно звона,
тешко и тмурно,
у груди удари ме.

Тад се дижем,
и, у мутна окна прозора,
пун ситних гласова вечери,
шапућем, несигурно,
и моје име.

уторак, 22. фебруар 2011.

Сергеј Јесењин: ХАЈДЕ, ЉУБИ МЕ


Хајде, љуби ме, ма и крадом,
Све до крви, де, да грцам.

Не слаже се с вољом хладном
Врели немир мога срца.

Преврнуте чаше, редом,
Сред веселих нису за нас.
Јер, знај драга, само једном
На земљи се живи данас!

Гледај мирно, као у дан,
С маглом сивом поглед здружи -
Месец, као жути гавран,
Изнад земље сада кружи.

Хајде љуби – хоћу тако.
Трула је сад моја срећа.
Гледај тог што кружи како
И смрт моју већ осећа.

Малаксава снага пуста!
Умирем – већ корак губим!
Све до краја драга уста
Ех, хтео бих ја да љубим.

И сан плави нек ме сретне,
Смутње моје нек прохује,
У шапату трешње цветне
"Ја сам твоја" - нек се чује.

И нек чаша пиће свето
Проспе преко дана сивих –
Пиј и певај, мила: ето,
Једанпут се само живи!

Пабло Неруда: СОНЕТ бр.11


Гладан сам твојих уста, гласа, твоје косе
и улицама ходам: без хране и без речи,
хлеб ми не даје снагу и збуњује ме зора,
тражим у дану течни звук корака твојих.

Гладан сам твога смеха неухватљивог,
твојих руку боје помамне житнице,
гладан сам белог кама твојих ноктију
и да ти загризем кожу нетакнутог бадема.

Појешћу муњу опечену твојом лепотом,
твој поносни нос са одлучнога лица
и варљиву сенку твојих трепавица.

Гладан идем и враћам се њушећи сумрак,
тражећи те, тражећи твоје срце топло,
као нека пума, у самоћи Квитратуе.

недеља, 23. јануар 2011.

Алекса Шантић: ЉУБАВ

О, да ми је нешто па да будем река,
Па да течем испред твоје куће мале;
Певајући теби, да разбијем вале
о прагове где ти стаје нога мека.

Па кад низ прагове сиђеш са ибриком
Да захватиш воде, да ти зграбим руке,
Пригрлим те себи у своје клобуке,
И да тебе, драга, више не дам ником.

На душеку трава и мојих смарагда,
Као нимфа моја, да почиваш свагда,
И да нико не зна твоје место где је.

Само моје очи да гледају у те,
Само моје све дубине и све куте
Да лепота твоја осипље и греје.

Жак Брел: НЕМОЈ, НЕМОЈ ИЋИ

...Заборавити треба
Све што је могуће
Оног кога нема
Време растанка
Изгубљено време
Треба знати како
Преболети сате
Што убити могу
Ударцима својим
Само срце среће

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Поклонит ћу теби
Сваки бисер кише
Из оних земаља
Где ни кише нема
Прокопат ћу земљу
Све до иза смрти
Да ти скријем тело
Светлошћу и златом
Створит ћу земљу
Где ће љубав бити
И владар и закон
Ти краљица моја

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Измислит ћу за те
Бесмислене речи
А ти ћеш их знати
Причат ћу ти причу
О заљубљенима
Што видеше своја
Срца где се љубе
Причат ћу ти причу
О ономе краљу
Што је давно умро
Јер те није срео

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Дешава се често
Да избије ватра
Из старог вулкана
Што је давно умро
И, чини се, има
Изгореле земље
Која житом роди
Боље него друга
А кад дође вече
И упали небо
Зар се стопит неће
Црвено и црно

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Немој, немој ићи

Плакати више нећу
Говорити нећу
Сакрит ћу се негде
Само да те гледам
Како плешеш сретна
Само да те слушам
Како певаш сретна
И само ћу бити
Сена твоје сене
Сена твога пса

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Бертолд Брехт: СЕЋАЊЕ НА МАРИЈУ А.

У сенци шљиве време стало тихо,
Био је плави септембарски дан
И бледу, мирну драгу ја сам њихо
У загрљају, као тихи сан
На летњем небу лежао је меко
Над нама облак. Гледао сам њу.
Био је бео и много далеко
Тај облак. После није био ту.

Дани су прошли, месеци протекли,
Низ реке плови и добро и зло.
можда су људи шљиве све посекли,
А питаш ли, да л' беше љубав то?
Ја ћу ти рећи: не сећам се ничег,
Па ипак, знам шта мислиш, знам то, да,
Ал' стварно више не знам њено лице,
Знам само још: пољубио сам га.

Душко Трифуновић: ГРЕХ

Грешио сам много, а сад ми је жао
Што нисам још више и што нисам луђе
Јер само ће греси када будем пао
Бити моје дело - а све друго туђе.


Грешио сам много, учио да страдам
Летео сам изнад ваше мере строге
Живео сам грешно, још ћу, ја се надам
Својим дивним грехом да усрећим многе.

Грешио сам, признајем, нисам био цвеће
Грешио и за све вас који нисте смели
И сад део греха мог нико од вас неће
А не бих га дао - ни кад бисте хтели

Херман Хесе: ПОНОВНИ СУСРЕТ

Да ли си могла да заборавиш
да је твоја рука некад у мојој лежала,
и да се неизмерна радост
из твоје руке у моју,
с мојих усана на твоје прелила,
и да је твоја коса плава
читаво једно кратко пролеће
огртач среће мојој љубави била,
и да је овај свет, некада мирисан и распеван,
сада сив и уморан,
без љубавних олуја
и наших малих лудости?

Зло које једно другом наносимо
време брише и срце заборавља;
али часови среће остају,
њихов је сјај у нама.

Душко Трифуновић: ЉУБАВНО ПРОСТРАНСТВО

Волим те само толико колико могу да те прежалим
од тежине речи ваздух се сабија

и наша љубав се пуни екразитом

Што год си даље
то је већи простор што припада нама
и свет изгледа питом

Ако си крај мора
до мора све је наше

Ако си на врх планине
или на старом месту у алеји
или у прошлости с робљем у Мисиру
или у будућности на Касиопеји

Што год си даље
то је већи простор што припада нама

То пространство оправдава постојање моје душе
међу другим светињама.

уторак, 4. јануар 2011.

Alhemicar


Mudrac je pozorno slušao mladićev razlog posjeta, no reče mu da u tom času nema vremena objašnjavati mu Tajnu sreće.
Predložio je mladiću da prošeta palačom i vrati se za dva sata.
- Međutim, htio bih te nešto zamoliti - doda Mudrac, pružajući mladiću žličicu za čaj u koju kapne dvije kapi ulja.
- Dok budeš hodao, nosi ovu žličicu tako da se ulje ne prolije.
Mladić se počeo uspinjati i spuštati stubama palače,stalno motreći na žličicu. Kada su dva sata istekla, pojavi se ponovo pred Mudracem.
- Onda? - upita Mudrac. - Jesi li vidio perzijske sagove u mojoj blagovaonici? Jesi li vidio vrt kojeg je Majstor svih Vrtlara deset godina stvarao?
Jesi li primjetio predivne pergamente u mojoj biblioteci?
Mladić je posramljeno priznao da nije ništa vidio.
Jedina mu je briga bila da ne prolije kapi ulja koje mu je Mudrac bio povjerio.
- No, onda se vrati i upoznaj divote moga svijeta - reče Mudrac. - Ne možeš vjerovati nekomu čiju kuću ne poznaješ.
Već smireniji,mladić je uzeo žličicu i ponovo prošetao palačom, ovaj put zagledajući u sve umjetničke radove koji su visili sa stropa i po zidovima.Vidio je vrtove,okolne planine,nježne cvjetove,finoću ukusa s kojom je svako umjetničko djelo bilo postavljeno na svoje mjesto.Kada se vratio Mudracu, podrobno mu je ispripovijedao sve što je vidio.
- Ali gdje su one dvije kapi ulja što sam ti ih povjerio? - zapitao je Mudrac.
Pogledavši u žličicu,mladić shvati da ih je prolio.
- To je jedini savjet koji ti mogu dati - reče Mudrac nad Mudracima.
- Tajna sreće nalazi se u gledanju svih divota svijeta, a da nikada ne zaboraviš na dvije kapi ulja u žličici.

Znakovi pored puta - 3

Znakovi pored puta - 1

Znakovi pored puta - 2

Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život
i biološku borbu, uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i
pomoći koje su ličile na prava čuda. U stvari, to su bile proste i jasne misli koje
su osvetljavale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu
sliku i pravu meru moga položaja. U najgorim trenucima mislio sam ovako:
ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo
što smo znali i osećali, a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom
misli o Bogu i našim osećanjem lepote, treba naći snage da se i ovo primi i
zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. I kad oni koji me tlače, truju i
jedu, i koji za drugi život i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdržljivosti i veštine
za borbu, zašto da je ne nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj
drugog. lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena
previsoka?
Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega, da je
sve povezano i osigurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom
mestu i - samo prolazno. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti,
jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuništive i prave
misli.