Сетим се, како су, у љубави,
драги први дани.
Како су руке топле,
кад се очи следе,
прелетајући оне кутове блед
око усана.
Што дрхте, проткани
мутном тишином,
у којој су осмех и туга помеш
несигурно и тамно.
Клатно звона,
тешко и тмурно,
у груди удари ме.
Тад се дижем,
и, у мутна окна прозора,
пун ситних гласова вечери,
шапућем, несигурно,
и моје име.
Нема коментара:
Постави коментар