Десанка Максимовић: ПЕСМА ЗА МЕНЕ, ПЕСМА ЗА ТЕБЕ

Потребно ми је много сунца,
и то и ноћу, једно да ме сусреће,
једно да за мном светлост баца,

у понору једном дубоком,
једно да носим у руци
кад од јада не видим прст пред собом.

Потребно ми је много нежности,
и то сваког дана, и много од милоште речи;
потребно ми је примирје:
између срца и сећања
између неба
и бола који пред њим клечи.

Потребна су ми добродошлицом озарена
лица многа,
и то сваког трена,
потребан ми пријатељ и то што већи,
потребни су ми мостови висећи
преко мржње,
преко неспоразума непремостивога.

Милош Црњански: СМИРАЈ

Сетим се, како су, у љубави,
драги први дани.
Како су руке топле,
кад се очи следе,
прелетајући оне кутове блед
око усана.

Што дрхте, проткани
мутном тишином,
у којој су осмех и туга помеш
несигурно и тамно.
Клатно звона,
тешко и тмурно,
у груди удари ме.

Тад се дижем,
и, у мутна окна прозора,
пун ситних гласова вечери,
шапућем, несигурно,
и моје име.

Сергеј Јесењин: ХАЈДЕ, ЉУБИ МЕ

Хајде, љуби ме, ма и крадом,
Све до крви, де, да грцам.

Не слаже се с вољом хладном
Врели немир мога срца.

Преврнуте чаше, редом,
Сред веселих нису за нас.
Јер, знај драга, само једном
На земљи се живи данас!

Гледај мирно, као у дан,
С маглом сивом поглед здружи -
Месец, као жути гавран,
Изнад земље сада кружи.

Хајде љуби – хоћу тако.
Трула је сад моја срећа.
Гледај тог што кружи како
И смрт моју већ осећа.

Малаксава снага пуста!
Умирем – већ корак губим!
Све до краја драга уста
Ех, хтео бих ја да љубим.

И сан плави нек ме сретне,
Смутње моје нек прохује,
У шапату трешње цветне
"Ја сам твоја" - нек се чује.

И нек чаша пиће свето
Проспе преко дана сивих –
Пиј и певај, мила: ето,
Једанпут се само живи!

Пабло Неруда: СОНЕТ бр.11

Гладан сам твојих уста, гласа, твоје косе
и улицама ходам: без хране и без речи,
хлеб ми не даје снагу и збуњује ме зора,
тражим у дану течни звук корака твојих.

Гладан сам твога смеха неухватљивог,
твојих руку боје помамне житнице,
гладан сам белог кама твојих ноктију
и да ти загризем кожу нетакнутог бадема.

Појешћу муњу опечену твојом лепотом,
твој поносни нос са одлучнога лица
и варљиву сенку твојих трепавица.

Гладан идем и враћам се њушећи сумрак,
тражећи те, тражећи твоје срце топло,
као нека пума, у самоћи Квитратуе.