259. pokušaj da napišem poslednju pesmu o tebi              

Ko zna koji put, pokušavam da te poslednji put volim.

Dogovorim se sa zvezdama da gledaju svoja posla,

a one, za inat, kao da je moje srce najgluplje,

kao da sam jedini kome je stalo do tebe,

daju mi pogrešne savete kako da te zaboravim,

pa se kikoću iza mojih leđa,

milo im što ponovo sa tobom razgovaram,

kao da si moja, kao da sam tvoj.

Ko zna koji put, želim da te ne želim.

Dlanom o dlan dodirnem svoj dodir,

zamislim da je tvoj, pa se rastužim,

nisu ni nalik, a ne znam koji više boli,

moj, koji osetim, ili tvoj, koji ne osećam.

Sve se nadam, zaboraviću kako se želi,

pa ćeš, bez mene, mirnije snove sanjati.

Opirem se, al’ najluđi deo mene,

čeka to malo da zaspim, odskita do tebe,

tek da ti nosić zagolica i prekine san,

u kome sanjaš nekog ko nije čak ni moja kopija.

Ne zameri, nisam to ja, već najluđi,

najgori, ili najbolji, deo mene.

Ko zna koji put, želim da napišeš pesmu o meni,

makar napisala “kamen” na fiskalnom računu od kafe,

ispijene u društvu nekog ko te zaslužuje,

ali da znam da si pomislila na mene,

da si me sa malo reči, na najbolji način, opisala,

pre no što si me zgužvala i spustila u pepeljaru.

Ko zna koji put, priželjkujem da sam tužniji no ikada,

da tužniji od ovoga ne mogu biti,

da te se narednih puta sa radošću sećam,

jer sam najtužnije tuge večeras na tebe potrošio

Posle ćemo misliti - Goran Tadić

Posle ćemo misliti - Goran Tadić

Tvoj pogled čas nagoveštava,

čas preti, čas obećava...

Ne znam čemu se više radujem,

jer sve mi izgleda jednako bezobrazno

i ima isti cilj koji se krije u tebi,

sramota bi bilo da ne znam gde.

Greh je da sedimo i čekamo,

ja skrštenih ruku, ti skrštenih nogu,

ništa se lepo bez nas neće desiti.

Imamo pune ruke posla...

Posle ćemo misliti šta će biti posle,

sad ništa ne misli, nije trenutak.

Radoznalija si od mene,

ja znam šta mogu da očekujem,

a tebe kopka da li zaista umem

sve što ti se čini da umem.  

Prilično dobro se poznajemo

za nekog ko se prvi put sreće

pod tvojom haljinom...

Diši, dušo...

Tvoj pogled je ponovo pogled,

čist, iskren, začuđen i zbunjen

lepotom koja te snašla.

Nisi verovala da je moguće

baš ovako, baš ovde, baš sa nama?

Ne veruješ da i od ovoga

može biti lepše?

Udahni...

                                  Ne kažem tebi, mila

Žmuri dok čitaš moje stihove - Goran Tadić

Žmuri dok čitaš moje stihove - Goran Tadić

Nisam pisao ništa što

ne bi i ti umela da izmisliš,

samo hrabrije od tebe drhtim

i nije me pred tobom stid,

jer osećam da osećaš svaki moj drhtaj,
izazvan tvojim stiljivim drhtajem,
koji ni u snu ne bi priznala javno.

Osetim krivicu kad naslutim
da suza sklizne niz tvoje lice,
zbog mojih nepromišljenih,
proživljenih reči, pretočenih u stih.
Odakle mi drskost da mislim
da se baš u tebe razumem?
Odakle mi pravo da ti srce nasekiram,
pa da, tako uzrujano, poveruje da me voli?
Voleo bih da ne voliš što me voliš.
Voliš me lepše no što bih mogao podneti,
kada bih smeo da zamislim da me voliš.
Samo je tebi, dušo, do ljubavi,
meni nije, pregladneo sam.
Žmuri, ne smem srce prevariti
tvojim načitanim očima.
Spušteni kapci biće ti izgovor za san,
koji ne želiš da prespavaš,
u kom ćemo imati jednak broj godina za sobom
i izmišljenu, beskonačnu budućnost.
Žmuri, ne brini kako mi je,
moji stihovi postanu tvoji onog časa
kada ih, zatvorenih očiju, pročitaš.

Prećuti gde probada,
gde boli, gde golica, sve znam.
Znam, ali pod svojom kožom ne osećam,
zato i pišem, da imam šta da ti pružim,
da ne misliš da mi je srce škrto,
samo je nesposobno.
Gospode, kako joj zavidim što oseća
ono što nikad neću umeti da napišem
i ne razumem kako me razume,
a nikad me nije videla,
jer sam je molio da žmuri
dok čita moje stihove.