T.S. Eliot Šuplji ljudi

I Mi smo šuplji ljudi Mi smo punjeni ljudi Jedno o drugo oslanjamo se Glave ispunjene slamom. Vaj! Presahli nam glasovi, što se Šapatom zajedničkim glase Tihi su i beznačajni Ko vetar u suvoj travi Il stope pacova što pretrči U našem suvom podrumu po srči. Bezoblični oblik, bezbojna senka Zatomljena snaga, nepokretan gest; Oni koji su prešli Uperena pogleda, smrti u drugo Carstvo Pamte nas – ako li pamte – na ko izgubljene Žestoke duše, no samo Kao šuplje ljude Punjene ljude. II Oči koje ne smem ni u snu sresti Smrti u snovitom carstvu Te ne pojavljuju se: Tamo, oči jesu Sunce na stubu slomljenome Tamo, drvo se jedno njiše I glasovi nam stižu U upevanom vetru tome Svečaniji i iz veće daljine Od zvezde koja pline. Neka ne budem bliže U snovitom carstvu smrti I neka prerušen budem Tako smišljeno, u krzno Pacova, vranino perje, motke ukrštene Na nekoj njivi I krećem se kako me vetar prene Ne bliže – Ne taj konačni susret U sumračnom carstvu. III Ovo je mrtva zemlja Ovo je zemlja kaktusa Ovde su likovi kameni Osovljeni, ovde ih stiže ponizna molba ruke mrtvaca Pod trepetom zvezde koja pline. Je li ovako U drugom carstvu smrti Kad budimo se sami U čas kada nas Groznica nežnosti trese Usne koje bi da ljube Sriču molitve slomljenom kamenu. IV Oči nisu ovde Nema očiju ovde U ovoj dolini zvezda na umoru U ovoj praznoj dolini Toj slomljenoj vilici naših carstava izgubljenih Na ovom poslednjem zborištu Mi zajedno napipavamo put I izbegavamo govor Skupljeni na toj obali natekle reke Slepi, osim ako Oči se ne jave opet Kao trajna zvezda Mnogolisna ruža Sumračnog carstva smrti Nada samo Za prazne ljude. V Ukolo okolo kaktusa Oko kaktusa oko kaktusa Ukolo okolo kaktusa Izjutra u pet sati. Između ideje I stravnosti Između pokreta I čina Pada senka Jer Tvoje jest Carstvo Između zamisli I tvorevine Između osećanja I odaziva Pada senka Život je vrlo dug Između žudnje I grča Između moći I postojanja Između suštine I potonjeg Pada Senka Jer Tvoje jest Carstvo Jer Tvoje jest Život je Jer Tvoje jest Ovako svetu dođe kraj Ovako svetu dođe kraj Ovako svetu dođe kraj Ne s tutnjem već sa cviljenjem.

Ako me nikada ne budeš pozvala

    
   Reče mi jedan čovek

   O RAZLOZIMA ZAŠTO SE NE ŽENIM

Nikad se ne bih oženio onom koja bi se udala za mene.
Ne treba joj veće mane od te. Nije se mogla gore preporučiti.
Čim mene ceni vidi se ko je i kakva je.
Kad je na mene spala-neću je ni ja.
Kad ne treba drugome, šta će i meni.
Milija mi je jedna od onih koje me neće, nego trista onih koje me hoće.
Kad bi me htela neka od onih koja me neće,odmah bi se oženio.
Jedino ovu što se udala za mene ne mogu da razumem.
Gde mene izabra od tolikog sveta i naroda!
Dobro izgleda, al čim hoće da se uda za mene-piši joj pamet. Mora da to niko njen ne zna.
Ukoliko zna-utoliko gore. Mora da je pod nekom manom.
Ne bi mene izabrala bez nevolje.
Ako je iko drugi hoće, što bi se udavala za mene.
Da što valjam, ne bih se njoj svideo! Da je ona za mene, ja bih je odavno izabrao, da ne bira ona mene
                                                                       Matija Bećković

   259. pokušaj da napišem poslednju pesmu o tebi              

Ko zna koji put, pokušavam da te poslednji put volim.

Dogovorim se sa zvezdama da gledaju svoja posla,

a one, za inat, kao da je moje srce najgluplje,

kao da sam jedini kome je stalo do tebe,

daju mi pogrešne savete kako da te zaboravim,

pa se kikoću iza mojih leđa,

milo im što ponovo sa tobom razgovaram,

kao da si moja, kao da sam tvoj.

Ko zna koji put, želim da te ne želim.

Dlanom o dlan dodirnem svoj dodir,

zamislim da je tvoj, pa se rastužim,

nisu ni nalik, a ne znam koji više boli,

moj, koji osetim, ili tvoj, koji ne osećam.

Sve se nadam, zaboraviću kako se želi,

pa ćeš, bez mene, mirnije snove sanjati.

Opirem se, al’ najluđi deo mene,

čeka to malo da zaspim, odskita do tebe,

tek da ti nosić zagolica i prekine san,

u kome sanjaš nekog ko nije čak ni moja kopija.

Ne zameri, nisam to ja, već najluđi,

najgori, ili najbolji, deo mene.

Ko zna koji put, želim da napišeš pesmu o meni,

makar napisala “kamen” na fiskalnom računu od kafe,

ispijene u društvu nekog ko te zaslužuje,

ali da znam da si pomislila na mene,

da si me sa malo reči, na najbolji način, opisala,

pre no što si me zgužvala i spustila u pepeljaru.

Ko zna koji put, priželjkujem da sam tužniji no ikada,

da tužniji od ovoga ne mogu biti,

da te se narednih puta sa radošću sećam,

jer sam najtužnije tuge večeras na tebe potrošio